Objava

Cirkularna ekonomija predstavlja sistem u kojem materijali ne postaju otpad, već ostaju u upotrebi kroz procese kao što su održavanje, ponovna upotreba, reciklaža i kompostiranje. Ovaj koncept bi trebalo da doprinosi rešavanju klimatskih promena i drugih globalnih izazova, poput gubitka biodiverziteta, stvaranja otpada i zagađenja, tako što smanjuje uticaj ekonomske aktivnosti na potrošnju ograničenih prirodnih resursa. Međutim, postavlja se pitanje da se svi materijali mogu reciklirati i vratiti u ponovnu upotrebu?

Svaki proizvod ima svoju „hemijsku istoriju”. Naime, tokom proizvodnje mogu biti dodate različite supstance kako bi se poboljšala funkcionalnost proizvoda, na primer da bude fleksibilniji, otporniji na vatru, dugotrajniji, otporniji na vlagu, UV zračenje, mikroorganizme ili habanje. Te supstance mogu biti plastifikatori, usporivači gorenja, stabilizatori, pigmenti, premazi, aditivi za obradu materijala i mnoge druge supstance. Neke od tih hemikalija mogu predstavljati rizik po zdravlje ljudi i životnu sredinu, naročito ako su dugotrajne u životnoj sredini, toksične, bioakumulativne ili ako ometaju rad endokrinog sistema.

Problem nastaje kada se takvi materijali recikliraju bez dovoljno informacija o njihovom sastavu. Tada opasne supstance mogu preći iz starog proizvoda u reciklirani materijal, a zatim i u novi proizvod. Drugim rečima, reciklaža može nenamerno da produži životni vek ne samo korisnog materijala već i neželjenih hemikalija.

Noviji pristupi cirkularnoj ekonomiji sve više naglašavaju koncept netoksičnih tokova otpada, a to znači da materijali koji se vraćaju u upotrebu treba da budu ne samo tehnički upotrebljivi već i hemijski bezbedni.

U idealnom slučaju, proizvodi bi već u fazi dizajna trebalo da budu osmišljeni tako da se lakše popravljaju, rastavljaju, ponovo koriste i recikliraju. Istovremeno, trebalo bi da budu dizajnirani bez supstanci koje kasnije mogu ugroziti bezbednost recikliranog materijala. Ako proizvod od početka sadrži manje opasnih supstanci, njegovo ponovno korišćenje i reciklaža postaju jednostavniji i bezbedniji.

Jedan od najvećih izazova u reciklaži jeste nedostatak informacija o hemijskom sastavu proizvoda. Proizvodi često prolaze kroz različite lance snabdevanja i na kraju završavaju kao otpad u sistemu koji ne mora imati potpune podatke o tome koje supstance sadrže.

Pored toga, dodatni problem predstavlja mešanje različitih tokova otpada. Materijal koji bi mogao imati odgovarajući sastav za određenu primenu može mešanjem sa drugim materijalima biti kontaminiran i postati neupotrebljiv za proizvode sa strožim bezbednosnim zahtevima. Zbog toga su odvojeno prikupljanje, sortiranje i sledljivost materijala vrlo važni koraci i procesu reciklaže.

Jedan od načina da se očuvaju kvalitet i sledljivost recikliranog materijala jeste uspostavljanje zatvorenih ili kontrolisanih ciklusa preprade i reciklaže. To podrazumeva da se određeni proizvodi odvojeno prikupljaju, a da se materijal dobijen njihovom reciklažom koristi za nove verzije istog proizvoda ili za proizvode slične namene i vrednosti.

Na taj način smanjuje se mešanje otpadnih materijala različitog sastava i porekla, olakšava kontrola hemikalija i povećava mogućnost dobijanja kvalitetnog reciklata.

Ovakav pristup posebno je značajan kod proizvoda za koje postoje strogi zahtevi u pogledu hemijske bezbednosti, kao što su ambalaža za hranu, proizvodi namenjeni deci ili proizvodi koji dolaze u neposredan kontakt sa ljudima.

Šta novi Program razvoja cirkularne ekonomije Republike Srbije kaže o hemikalijama?

Program razvoja cirkularne ekonomije u Republici Srbiji za period 2026–2030. godine prepoznaje povezanost cirkularnosti materijala i njihove hemijske bezbednosti. U analizi postojećeg stanja navodi se da, i pored blagog smanjenja potrošnje opasnih hemikalija, njihova široka upotreba u industriji i dalje predstavlja značajan problem za razvoj cirkularne ekonomije.

Kao jedna od glavnih prepreka prepoznaje se nedostatak preciznih informacija o prisustvu zabranjenih i štetnih supstanci u proizvodima, naime bez tih podataka otežani su bezbedna reciklaža i ponovno korišćenje materijala.

Program kao posebno osetljive izdvaja industrije elektronike, plastike, građevinarstva i tekstila, u kojima se u proizvodima i materijalima još mogu nalaziti štetne hemikalije koje negativno utiču na zdravlje ljudi i životnu sredinu.

Dokument prepoznaje i nedovoljnu povezanost sistema upravljanja hemikalijama i upravljanja otpadom. Nedostaci u prenosu informacija duž lanca snabdevanja i nepotpuno upravljanje opasnim supstancama mogu sprečiti uspešno uspostavljanje cirkularnih tokova materijala.

Istovremeno, Program ukazuje na potencijal uvođenja bezbednijih i održivijih rešenja već u fazi dizajna proizvoda, kao i na potrebu razvoja propisa i tehnologija koji će olakšati bezbedno vraćanje materijala u upotrebu.

Ovakav pristup je važan jer pokazuje da cirkularna ekonomija ne može da se razvija odvojeno od politike upravljanja hemikalijama. Zahtevi koji se odnose na proizvode, hemikalije i otpad moraju se posmatrati kao delovi jednog sistema.

Šta je planirano do 2030. godine?

U okviru posebnog cilja koji se odnosi na unapređenje sistema upravljanja otpadom, novi Program uvodi posebnu meru podrške reciklažnom sektoru za unapređenje procesa reciklaže u pogledu hemikalija i cirkularnosti.

Predviđena je izrada priručnika o hemikalijama koje mogu ugroziti cirkularni tok materijala i procese reciklaže. Priručnik bi trebalo da obuhvati i metode za detekciju i uklanjanje takvih supstanci i da bude izrađen do kraja 2026. godine.

Program u posebnoj meri promoviše i primenu eko-dizajna, Eko znaka i sistema upravljanja zaštitom životne sredine EMAS. Planirana je izrada smernica, organizovanje obuka i podrška kompanijama u primeni ovih instrumenata.

Eko-dizajn je posebno važan za hemijsku bezbednost jer omogućava da se već pri razvoju proizvoda razmišlja o izboru materijala, prisustvu opasnih supstanci, mogućnosti rastavljanja, popravke, ponovne upotrebe i reciklaže.

Šta to znači za industriju i potrošače?

Za industriju, to znači da održivost proizvoda ne može da se meri samo procentom recikliranog sadržaja već da su važni i poreklo tog materijala, njegov kvalitet, hemijski sastav i bezbednost za namenu za koju se koristi. Proizvođači treba da smanjuju upotrebu opasnih supstanci već u fazi dizajna proizvoda i da obezbede informacije koje će kasnije omogućiti njegovu bezbednu popravku, ponovnu upotrebu i reciklažu.

Za reciklere, to znači da više nije dovoljno samo izdvojiti materijal i tehnički ga preraditi. Potrebno je znati koje supstance materijal sadrži, da li one mogu ostati u reciklatu i za koju namenu je dobijena sekundarna sirovina bezbedna.

Za potrošače, to znači da oznaku „reciklirano” ne treba posmatrati kao jedini dokaz održivosti. Proizvod može biti napravljen od recikliranog materijala, ali je važno da istovremeno bude bezbedan, kvalitetan, dugotrajan i proizveden u skladu sa odgovarajućim propisima.

Cirkularna ekonomija ima smisla samo ako kroz nju kruže materijali koji su bezbedni i kvalitetni. Sve ostalo je samo premeštanje problema iz jednog proizvoda u drugi, odnosno iz prošlosti u budućnost.

Izvor: Program razvoja cirkularne ekonomije u Republici Srbiji za period 2026–2030. godine, „Službeni glasnik Republike Srbije”, broj 41/2026.