Objava

Saveti za smanjenje izloženosti imaju smisla samo ako građani zaista mogu da ih primene. Kada su informacije nedostupne, bezbednije alternative preskupe, a opasne supstance ugrađene u stanove i predmete, lična odgovornost ima samo ograničeno delovanje.

Isti savet ne znači i jednake mogućnosti

U prvom tekstu serijala LIFEChemBee projekta predstavili smo korake kojima domaćinstva mogu da smanje deo svakodnevne izloženosti. Međutim, završni izveštaji projekta upozoravaju da nemaju svi građani iste startne pozicije: njihovi prihodi se razlikuju, uslovi stanovanja, dostupnost informacija i mogućnost izbora.

Poruka „kupujte bezbednije“ često može zanemarivati realne prepreke. Naime, alternativa možda nije dostupna ili je znatno skuplja, a deklaracija ne mora sadržati podatke potrebne potrošaču. Ponekad problem uopšte nije proizvod koji biramo, već materijal ugrađen u stan, školu ili radno mesto.

Hemijska bezbednost postaje pitanje pravde onda kada mogućnost zaštite zavisi od novca, obrazovanja, vlasništva nad stanom ili dostupnosti pouzdanih informacija.

Različite generacije i različiti izvori izloženosti

Podaci prikupljeni kroz LIFE ChemBee pokazali su da se načini izloženosti razlikuju među grupama stanovništva. Mlađi učesnici su češće bili izloženi zbog navika povezanih sa hranom za poneti i ambalažom za jednokratnu upotrebu. Naime, topla i masna hrana, duže zadržavanje u ambalaži i često oslanjanje na dostavu mogu povećati značaj ovog izvora izloženosti. 

Starije generacije češće žive ili rade u prostorima koji sadrže prevaziđene građevinske materijale i proizvode iz perioda kada su se određene opasne supstance koristile bez današnjih ograničenja. Podne obloge, izolacija, boje, stari nameštaj i drugi trajni materijali ne mogu se jednostavno zameniti promenom potrošačke navike.

Projekat je zabeležio i razlike između muškaraca i žena. Muškarci su na početku procene u proseku imali više rezultate izloženosti povezane sa životnim navikama, dok su žene češće pokretale promene ka bezbednijim alternativama u domaćinstvu. To ne sme postati dodatni teret za žene, već podsticaj da se odgovornost ravnomernije podeli.

Posebno osetljive grupe ne smeju ostati bez podrške

Trudnice, bebe i deca posebno su osetljivi na dejstvo supstanci koje mogu da utiču na hormonalne i razvojne procese. Ipak, rezultati projekta ukazali su da trudnice uglavnom ne menjaju potrošačka ponašanja koje bi smanjila izloženost.

Iz toga proističe važna poruka za zdravstvene i obrazovne institucije, a to je da ne treba pretpostaviti da će osoba, samo zato što pripada osetljivoj grupi, sama pronaći tačne informacije, razlikovati pouzdane savete od marketinga i imati mogućnost da ih primeni. Informacije o prevenciji treba da budu dostupne kroz zdravstveno savetovanje, škole za roditeljstvo, vrtiće, škole i lokalne službe, i to jasno, pravovremeno i bez izazivanja panike.

Isto važi i za porodice u kojima postoje hronične bolesti, alergije ili respiratorne tegobe. Preporuke moraju biti praktične, medicinski odgovorne i prilagođene konkretnim uslovima života. Edukacija ne sme da stvara osećaj krivice zbog izloženosti koju pojedinac nije mogao da predvidi ili izbegne.

Granice izbora potrošača

Situacije u kojima građani nemaju stvarnu kontrolu nad izloženošću:

•  Kupac ne može da izabere netoksičnu ambalažu ako prodavnica ili platforma za dostavu ne nudi nijednu drugu opciju.
•  Podstanar ne može samostalno da zameni podove, izolaciju, zidne obloge ili ugrađeni nameštaj koji pripada vlasniku nekretnine.
•  Roditelj ne odlučuje koje će podne obloge, sredstva za čišćenje, igračke ili školski pribor nabaviti vrtić ili škola.
•  Zaposleni često nema uticaj na materijale, nameštaj i hemijske proizvode koji se koriste na radnom mestu.
•  Potrošač ne može pouzdano da izbegne određenu supstancu ako podatak o njenom prisustvu nije dostupan duž lanca snabdevanja.

Zbog svega navedenog, pravo na bezbedno okruženje monogo širi koncept od same veštine kupovine. Čak i veoma informisan potrošač ne može donositi dobru odluku bez odgovarajućih podataka niti birati alternativu koja ne postoji.

Kada bezbedniji izbor postane privilegija

Na tržištu se proizvodi predstavljeni kao „zeleni“, „prirodni“ ili „netoksični“ često prodaju po višoj ceni. Deo tih proizvoda zaista može imati povoljnije karakteristike, ali marketinška tvrdnja sama po sebi nije garancija hemijske bezbednosti. Građani sa nižim prihodima tako se suočavaju sa dvostrukim problemom: teže mogu da priušte skuplje alternative, a istovremeno nemaju resurse da proveravaju verodostojnost svake tvrdnje.

Hemijska bezbednost zato mora da bude ugrađena u pravila tržišta. Proizvodi koji sadrže bezbedne supstance ne bi trebalo da budu luksuzna niša, nego standard koji je podjednako dostupan svim građanima. Cena zaštite ne sme da se prebacuje isključivo na porodicu koja pokušava da napravi bezbedniji izbor.

Hemijska pravda znači zaštitu za sve

Jedan od najvažnijih doprinosa projekta LIFE ChemBee pored dokaza da edukacija menja navike, jeste ukazivanje na granice individualne odgovornosti. Građani treba da budu informisani i uključeni, ali ne smeju sami nositi teret procene rizika, kontrole tržišta i pronalaženja bezbednijih proizvoda.

Bezbedno životno okruženje mora biti dostupno bez obzira na prihod, obrazovanje, godine, pol ili vlasništvo nad nekretninom. Da bi se to postiglo, potrebne su institucije koje informacije pretvaraju u javne politike i praktične standarde. 

Više informacija

•  Do End Users Matter? – završni izveštaj
•  Towards a Toxic-Free Living Environment – policy paper